Sjećam se. Ujutro kad bismo završile s doručkom, majka bi odmah zavirivala u frižider, zavirivala u ostavu, otvarala ladice i počela nabrajati namirnice. Razmišljala bi šta spremiti za ručak. Mi bismo sjedile i čekale kad će početi da izdaje naređenja. "Jedna će napraviti hljeb. Lahko ćemo dalje kad znamo da imamo hljeb. Samo još nešto uz hljeb" :). Druga će oguliti krompir, isjeckati meso, pripremiti salatu. Treća je zadužena da sredi kuću, usisa, izbriše prašinu i opere pločnik." Ako bismo mi prokomentarisale kako smo tek završile s doručkom i zašto da odmah spremamo ručak, ona bi govorila kako želi da ručak uvijek bude na vrijeme. Nakon što bi svakoj dala zaduženje, ostavljala bi nas u kući. Dešavalo se da se raspričamo pa zaboravimo pogledati na sat i onda ne uspijemo završiti sve na vrijeme, a mama se vrati iz bašte ili od komšinice pa onda moramo slušati njene kritike. Većinom je to bila priča kako je važno da i pored diplome i zanimanja koje budemo imale, znamo na vrijeme skuhati, oprati, očistiti, dočekati gosta, odgajati djecu i kako muškarac, bez obzira ko bio, odakle mu je porijeklo, čim se bavio, na kraju ipak želi pored sebe vrijednu ženu koja će mu znati fino kuhati, očistiti, opeglati. Eto, tako bi nama mama držala predavanja. Naučile smo sa deset godina napraviti hljeb, sa dvanaest smo pravile pitu. Do kraja osnovne škole znale smo sasvim pristojno kuhati. Ako bi se desilo da mama ne bude kod kuće, a nenajavljeno dođu gosti, mama je bila mirna, jer je znala da smo položile barem osnovne testove njene "škole". Ja sam bila tog mišljenja da je sve to lijepo znati, ali da sigurno ima puno muškaraca kojim te svari zaista nisu toliko bitne i da se žena bez problema može udati, iako ništa ne zna skuhati, iako jako rijetko uzima usisivač i krpu u ruke. Poslije sam se, kroz svoje srednjoškolsko i fakultetsko obrazovanje, uvjerila da je to zaista tačno. Moja prijateljica iz srednje škole ništa nije znala skuhati. Doduše, snalazila se, pravila je jaja i hrenovke, supu iz kesice i tako te stvari. Kad se udala, polahko je naučila, muž joj je volio kuhati, pa je tako uz njega savladala dosta dobro arapsku kuhinju. Muž joj je Arap. Kad bih slučajno u razgovoru s djevojkama s fakulteta spomenula da znam napraviti pitu nisu se mogle čudom načuditi. Za mene je to bilo nešto sasvim normalno. Dešavalo se nekad prilikom iftara ili nekih velikih porodičnih druženja da napravim i četiri - pet pita u toku jednog dana. Šta je to bilo za mene?! :) Nedavno sam u Istanbulu upoznala jednu mladu ženu, Sarajka, udala se za Turčina. Kaže da joj je život u braku puno zanimljiviji nego što je zamišljala. Kaže kako nikad do sada nije kuhala. Sad uči. Njen muž joj je velika podrška. Za pomoć u pripremi jela zove svoju mamu u Sarajevo. Ako nešto ne bi ispalo ukusno, njen muž bi se našalio i rekao kako vjerovatno nije ukusno jer on nije navikao na bosansku hranu. I tako. Moj muž jako voli jesti. Sreća pa je dobio ženu koja zna kuhati. Ili barem zna dobro napraviti neka jela. ;) Možda se i ne bih dobro proslavila kod nekih vrsnih kuhara... a možda i bih. :) Kako god, moj muž ionako nije imao neka posebna očekivanja što se toga tiče. Po njegovim kilogramima moglo bi se reći da je i više nego zadovoljan.
Ipak je lijepo kad te mama nauči da budeš dobra domaćica. Ništa ti to u životu neće naškoditi, naprotiv, toliko pozitivnih stvari sam doživjela zahvaljujući maminoj "školi".
Nema komentara:
Objavi komentar